Obrnuta psihologija: Zašto nas samostalan život i manjak stresa guraju u prokrastinaciju?

Posebno na ovim prostorima, gde se ni mnogo priznatiji problemi, poput depresije, ne uzimaju kao “opravdanje”, teško je objasniti ljudima kako se zapravo osećate. Vrlo često možete dobiti komentare da ste samo lenji.

A kako videti razliku? Pa u osećanjima. Osoba koja prokrastinira se bori sa sobom, ima jaku grižu savesti, traži načine da reši taj problem i najvažnije, njen cilj nije da ne radi ništa, već da nađe nešto kao zamensku aktivnost. I nije na svim poljima isto. Tako može da se desi da osoba briljira na poslu, ali je u kući haos. Ili obrnuto, da završava sve svoje obaveze na vreme, ali na poslu radi sve osim onoga što bi trebalo, sve dok ne dođe krajnji rok. I verovatno ono što najviše razdvaja ova dva slučaja je to što kod prokrastinacije postoji jasna tačka kada je sve počelo.

Početak prokrastinacije nikada nije jedan izolovan događaj. Sve stvari dođu na svoje mesto tek kada shvatite šta ih uzrokuje. Dobra psihoterapija je nešto što bih uvek savetovala, ali znam da često to nije opcija.

Tajna lokusa kontrole: Motivacije koje dolaze spolja i iznutra

Dok sam proučavala svoj problem, najviše sam se pronašla u teoriji Julijana Rotera o krizi tranzicije lokusa kontrole. Lokusi kontrole su stvari koje nas, najprostije rečeno, guraju ili uvlače u neke obrasce ponašanja.

• Interni lokus: Unutrašnji terači. Samodisciplina i samokontrola koje negde i jesu u biti rešenja prokrastinacije.
• Eksterni lokus: Sve ono što dolazi spolja. To mogu biti porodica, partner ili šefovi zbog kojih ćete završiti obaveze iako vam nije do toga.

Kod mene je ovo bio jedan od najvećih problema – iz kuće u kojoj je svako imao zaduženja koja su morala da se ispunjavaju, preselila sam se i počela da živim sama. I odjednom – ništa ne moram i sve može i posle i sutra. A onda sutra nije više ni sutra, ni za tri dana.

Kako prelazak sa stresnog posla na slobodu postaje okidač

U isto vreme, promenila sam i posao. Iz onog koji je iziskivao prekovremeni i konstantan rad vikendima, prešla sam u “mirnu luku” (5 dana nedeljno, 8 sati dnevno, nema prekovremenog).

I nekad ova tranzicija ume da bude opasan okidač. Kada ste non-stop u stanju stresa, vaše telo je naviklo na konstantan adrenalin i visoki kortizol. Sve manje od toga ga ne pokreće. Izlazak iz tog stanja stvara takozvani neurološki vakuum. Mozak nije navikao na mirnu sredinu i onda za sve čeka zadnji minut da bi veštački izazvao onaj stari, poznati stres, koji ga jedini pokreće.

Gde je nestao izazov? “Boreout” sindrom

Još jedna stavka koja se često izostavlja je period života. Završili ste školu, našli posao koji se smatra dobrim, naučili većinu stvari koje se svakodnevno rade… I šta sad? Našli ste se u situaciji da vam fali izazov, samim tim i motivacija, što se vrlo lako prenese i na druge sfere života.

Ovo se zove boreout sindrom (izgaranje od dosade). Kada zadatak nije ni previše težak ni previše lak, mi smo u zoni produktivnosti. Kada postane previše predvidiv, nivo dopamina drastično opada. Mozak prokrastinira jer mu je smrtno dosadno, a ne zato što ima lenj karakter.

✍️ Vreme za refleksiju (Zapišite u planer): Pre nego što pređemo na rešenja, odvojte dva minuta i odgovorite na ova pitanja da locirate svoj uzrok:

1. Kada sam prvi put primetio/la da je ovo postao problem?
2. Koje promene su se desile u mom životu pre toga?
3. Na kom polju je prokrastinacija najizraženija, a gde mi najviše smeta?

Nadam se da su prethodni tekstovi pomogli oko utvrđivanja uzroka prokrastinacije, a sada je vreme i za praktična rešenja i razbijanja mitova o podeli posla na sitnije zadatke.

---